est. 2010

Saška Bujaković – Pronađi se

Ustao je rano u zoru i uputio se prema svojoj maloj knjižari na Bulevaru, noseći laptop u jednoj a svežanj ključeva u drugoj ruci. Hodao je teškim korakom, snuždenog lica, dok su prvi jutarnji tramvaji još uvek bili jedino što pravi buku okolo. Još jedna neprospavana noć.

Andrej je od rane mladosti želeo da postane pisac. Pre dve godine je, sticajem veoma srećnih okolnosti, naišao na prijatelja iz srednje škole koji je izrazio želju da pročita nekoliko njegovih kratkih priča i predložio mu da, zajedničkim snagama, objave Andrejevu prvu knjigu. Često je ranije, razmišljao o takvom poduhvatu, ali se nikada nije usudio da istinski proba da ga i realizuje. Svaki prethodni pokušaj svodio se na nekoliko iskucanih stranica novozapočetog romana i nekoliko meseci punih samokritike i razočaranja zbog neuspeha.

Ponovo je stigao u knjižaru pre radnice. Odgovaralo mu je nekoliko minuta samoće uz slatki miris papira i lepka, zanosa u moru slova, reči, stihova i citata u nečijim romanima. Voleo je da samo posmatra korice i naslove, uživao u osećaju slatke neizvesnosti, pokušavao da nasluti šta je ono što je autor iz srca i glave pokušao da prenese na papir i podeli sa širokim
auditorijumom koji će baš u tom delu pronaći sebe. Imao je utisak da jedino njemu to ne polazi za rukom i osećao kako ga ta činjenica iz dana u dan sve više razdire.

Ovoga jutra doživeo je neobično iznenađenje. Čuo je škripu vrata i iznenadio se što je devojka došla ranije na posao, ali je umesto njene lepršave pojave ugledao bradatog čovečuljka kako se tetura niz strmih nekoliko stepenica kod ulaza.

– Andreee, druže stari, danima pokušavam da te nađem, treba mi tvoja pomoć – obratio mu se, sada već potpuno poznat starac. Srdačno su se zagrlili i Andrej ga je, još uvek u potpunom šoku što je video baš njega, pozvao da sedne i ispriča mu svoju muku.

Bio je to stari poznanik iz starog kraja. Preneo mu tople pozdrave od roditelja, i male Eme, Andrejeve komšinice i prve velike ljubavi, koja je sada već bila prava devojka, a onda se okrenuo svom problemu i skoro dva sata izjadao. Ispostavilo se da je juče izašao iz zatvora i nema gde da ode. Povratak u stari kraj u predgrađu nije stajao kao opcija, jer tamo odavno već nije imao nikog bliskog, a stan čiji je bio vlasnik više mu nije pripadao otkad je prestao da uplaćuje rate za otplatu kredita. Za trag svoje bivše žene i sina dugo već nije znao, i Andreju nije preostalo drugo rešenje, osim da se sažali nad sudbinom sirotog čoveka koji mu je nekada bio uzor u svemu, i dozvoli da ostane u njegovoj gostinskoj sobi dok nešto ne iskrsne.

– Znao sam da me ti nećeš odbiti. Još uvek si ona stara dobričina! Za najduže mesec dana ćeš me se rešiti, veruj mi. Imam na umu nešto što neće da omane. Znaš da sam ja uvek umeo da nanjušim prave stvari.

Imaš, razmišljao je Andrej, imaš njuh za krađu, njuh za pokušaj ubistva sopstvene supruge, lepak si za nevolje. Jedino što je zaista umeo bilo je pisanje i zbog toga je dobijao Andrejevo beskonačno poštovanje i divljenje. Mogao si mnogo toga, stari moj, nije bilo potrebe da tako uništiš sve!

Dani su prolazili, a Andrejevo nezadovoljstvo je raslo. Njegov prijatelj, naprotiv, sijao je sve više. Iz svoje sobe izlazio je samo kada je morao u toalet ili na ručak, i svaki put sa širim osmehom na usnama. Dok je i dalje pokušavao da napiše nešto vredno pažnje, Andrej se pitao šta je to što ovaj čovek imao u rukavu. Nadao se da nema veze sa nekakakvom prevarom jer ne bi želeo da učestvuje u tome, a pretpostavljao da se radi o jedinoj stvari koju je znao đavolski dobro!

Tek što se navršio ceo mesec, a seda brada se izvirila iz sobe za goste potpuno zadovoljna. Nosio je hrpu papira i došao u knjižaru gde je Andrej slagao nove knjige.

– Gotov sam, dragi moj, naš zajednički život, iako smo i ti i ja žalosni zbog toga, primakao se kraju. Imam nešto bombastično, hteo bi da pogledaš? – i pružio mu je svoje papire. – Ostaviću te da to proučiš i zapišeš mi pridike i sugestije, nisam baš bio u formi u poslednje vreme, ne znam šta to čitaoci traže a i tvoje mišljenje mi je uvek bilo bitno. Kolega pisac. Sad moram da trknem da se obrijem i malo sredim, uskoro se vraćam u život, ne smem da ličim na klošara pred izdavačima.

Dugo je sedeo za radnim stolom i nije odvajao pogled od sitno izvezenih redova. Ono što je video zaista je bilo savršeno. Razmišljao je o talentu prijatelja i pokušavao da se raduje, jer bio je svestan da ovo mora dostići visok status u očima publike i kritike, ali nije išlo. Grizlo ga je iznutra. Bolela je činjenica da već godinama pokušava da stvori nešto toliko dobro. Ono što je imao, njegov prijatelj je mogao samo da zamišlja. Veliki stan, radnju koja dobro posluje i donosi mu visok prihod, prijatelje i roditelje, predispozicije za srećan život još jako dugo, jednu knjigu iza sebe i normalnu prošlost, a osećao je nezadrživu ljubomoru prema bivšem robijašu, beskućniku, čoveku koji je pokušao da ubije ženu i ostao bez porodice. Naspram njegovog bezbrižnog detinjstva, čovek je imao godine u popravnom domu, dosije u policiji i zavisnost od kokaina pre puberteta. Prokletstvo, a opet je imao sve. Toliko građe za uspešan roman!

Nikada pre Andrej nije osetio ovoliku zavist. Smišljao je različite načine koji bi mu pomogli da pobedi prijatelja, mada ga više od tolike mržnje nije ni mogao tako zvati. Kovao je planove, pokušavao da se doseti čime bi mogao uticati da se uspeh ovog čoveka pretvori u suprotno. Nije uspevao, ovo što je imao u rukama bilo je previše dobro, da bi ga ikakvo zlo moglo ukaljati.

Dok je razbijao glavu razmišljanjima za koja je već uvideo da su neverovatno glupa, uz škripu vrata u prostoriju je graciozno ušetala mala Ema, kako ju je nekada zvao. Prisetio se starčevih reči, ali one nisu bile dovoljne za opis ove pojave. Sada je bila sve samo ne mala. Predivna plava kosa i oči boje dragog kamena, dostojanstven stas i osmeh koji je dugo sanjao, na trenutak su mu skrenuli misli sa onoga čime je bio okupiran. Prišla mu je, toplo se osmehnula još jedanput i odmah shvatila da nešto nije kako treba. I posle toliko godina poznavala ga je savršeno dobro.

– Ništa se nije promenilo u tvom nevinom pogledu – zacvrkutala je. Priznala je da joj je dugo trebalo da prikupi hrabrost i dođe da mu kaže sve što će mu reći. – Ali o tome kasniije – zacrvenela se. – Vidim da tebi nešto fali. Pričaj mi.

Činilo mu se da je to bila jedina osoba koja je u svakom trenutku mogla da ga razoruža, ostavi potpuno bez komentara. Kao i ranije, nije mogao da odoli toploti njenog pogleda i glasa, a i bio mu je potreban odušak i izlaz iz strašnih misli kakve ga nikada pre nisu obuzele, pa je polako počeo da joj se poverava. Pomno je pratila svaku njegovu reč i gest, kao da upija sve što je ispričao. Kada je priču primakao kraju i shvatio da može očekivati da čuje svašta iz njenih nevinih usta, pribojao se da bi mogao da je izgubi sada kada ju je, a to je osećao otkako je ušla, konačno, dobio. Usna mu je zadrhtala pri bolnoj pomisli i prestao je da govori. Posle kratke pauze, devojka je nežnim glasom prekinula ćutanje.

– I to je razlog za brigu? Hej! Već sam pomislila da si ubio nekog, to ne bih mogla da nosim na duši – iskreno se smejala. – Imam rešenje za tebe. Dakle, još uvek ti je potrebna moja domišljatost.

Bila je lepa kao devojčica dok mu se obraćala.

– Nikada nisam pročitala knjigu o tome koliko silno neko želi da je napiše i kroz šta sve mora da prođe. Sigurna sam da ćeš mi učiniti to zadovoljstvo i napraviti je za mene?

Dok ju je začuđeno posmatrao, objasnila mu je kako će za dvadeset šest dana doći da proveri kako mu ide i poveri mu svoje tajne, spustila mu na usne stidljiv poljubac koji nikada neće moći da zaboravi i odlepršala u svoj svet. Uzeo je kompjuter i počeo da kuca reči koje su mu niotkuda navirale u prste. Duboko je disao, da ne propusti da upije nijedan tračak njenog mirisa.

Andrej je, posle tri meseca, dobio nagradu za najlepšu ljubavnu priču. Proslavljao je sa svojim prijateljem u velikom stanu koji je ovaj iznajmio za sebe i mačku koju je kupio da se druže, jer više nije želeo da smeta kolegi piscu, kada je, ponovo kao najlepši anđeo, ušla mala Ema.

– Zajedno ćemo daleko dogurati, slažeš se?

Nekoliko dana posle njihove svadbe objavljen je i njegov drugi bestseler.

Ostavi komentar

Switch to our mobile site